Da smo stigli

Pesnička zbirka "San po san" Duške Vrhovac pokazuje presek pesničkog sveta pesnikinje koja, sticajem okolnosti, nema, do danas, još ni jednu knjigu. Kao što je običaj, takva zbirka nosi u sebi mnogostruku zrelost, koja je neprimerena tzv. prvim zbirkama, a s druge strane književnog istoričara sprečava da prati pesnički razvoj autora. Zbog toga je, na samom početku, koji u stvari nije pravi početak, jer u sebi krije godine pesničkog stvaranja, njena poezija očitavana kao rezultat stvaranja pesničke ličnosti koja poetsko doživljavanje sveta može i ume poetski da artikuliše.

Pesme skupljene u zbirci "San po san" pokazuju nekoliko osnovnih pesničkih tema: čovek i svet, žena i muškarac, dete u svetu ograničenosti, pesnik i drugi, da spomenemo samo nekoliko. Iznad svega toga je slutnja i pokušaj da se razabere razlika između sveta stvarnosti i sveta sna, pokušaj da se utvrde i uspostave njihove granice. Takođe, njena poezija - u okviru trenda poetskog napora da se reč ponovo osmisli, da joj se udahne životna sila koju je ona, u svakodnevnoj verbalnoj inflaciji i profanaciji, izgubila, a što nije samo problem savremene književnosti već svake književnosti civilizacije na zahodu – jeste pesničko traganje za čistim iskazom. Ali za razliku od onih pesnika koji tragaju za "čistom rečju", za magijskim zvukom koji jeste životodavan, u stvaralaštvu Duške Vrhovac je došlo do okretanja jednom imažinizmu, do konstituisanja osnovne pesničke vrednosti oko slike. Slika kao izvorni element pesme potiskuje problematiku reči i zvukovnosti. Zvuk, koji je osnova svakog traganja za izvornom rečju, a što kod svih pesnika koji za njim tragaju, otkriva arhetipsku funkciju pesme kao magijskog čina, zamenjen je slikom a time je sonornost potisnuta u korist slikovnosti.

Odnos između dva bića se uspostavlja kroz spoljne objekte, kroz slike tih objekata, kroz emotivno proživljavanje tih objekata, kroz njihovu antropomorfizaciju i, kao krajnji rezultat, njihovo vaskrsavanje i trajanje kroz uspomenu. Sećanje na doživljeno, i to sećanje u objektu a ne subjektu, ne dozvoljava da doživljaj umre, da nestane iz realnosti. Pesnički senzibilitet, ujedinjen sa pesničkim pamćenjem, daje mogućnost čoveku da komunicira sa svetom u kome se, sve više, oseća izolovanim. Zato Duška Vrhovac i ispisuje sledeće stihove:

"Sve veća svetlost
vas spaja
samo što glas
više nije reč
već vlat
trave osušene
a oblak ne nailazi."

Raspolućenost sveta, njegova shizofrenost i, iz toga izvedena čovekova shizofrenost, to je jedna od temeljnih tačaka poezije Vrhovčeve. U njenim stihovima se, u najdoslednijem vidu, sprovodi Kjerkegorova sekantna teza "ili – ili". Možda zbog toga ona nikako ne može da pohvata sve niti kako imaginarnog tako i realnog sveta već se, spletena sa njima i u njima, večno okrenuta nekom apsolutnom, nikad dosegnutom razrešenju, raspinje. Možda joj se i zbog toga svaka radost preoblikuje u tugu. (Videti o tome pesmu "Molitva za dobar dan".) Zbog toga joj svet više jeste slutnja nego stvarnost. Jer, dokaz stvarnosti jeste samo večno krvavljenje senzibilnog bića koje se, vazda, zaklinje na neosetljivost, štiteći se njome a znajući da je nikada neće dosegnuti. Realno će se prikriti u nestvarnom zatvarajući krug traganja paradoksom kome se prava stvarnost otkriva u nestvarnosti.

Ono što će stalno pratiti stihove Duške Vrhovac jeste osećanje savremenog čoveka da nigde jeste, da ništa jeste. Gubljenje relacije posedovanja i pripadanja minimizira čoveka, ostavlja ga samim u prostoru i vremenu. Ostavljen posred mogućnosti izbora, posred sopstvene slobode, čovek ostaje baš bez te, tako dugo priželjkivane, mogućnosti. Mogućnost izbora, dovršena sama sobom, nikada nerealizovana, izazvala je nesposobnost opredeljenja, uvela je hamletovsko pitanje biti il ne biti koje je rasplinulo pesnički subjekt u neaktivnost, dovelo do nedelatnosti kao načina života, do nespremnosti da se realizuje u svetu stvarnog. "Opredeli se/dušo nespokojna" ispisaće Vrhovčeva. U ovim stihovima će se otkriti jedna važna odrednica njene poezije: ona je pesnik egzistencijalnih teskoba, tragač za razrešenjima dilema u kojima se nalazi, svesno ili ne, svaki čovek prilikom susreta svakodnevice sa večnošću. Njeno približavanje metafizičkim dilemama, koje nikada nije eksplicitno, uvek je izvorno, uvek izvire iz nerazrešene egzistencijalne sukobljenosti subjekta sa svetom izvan njega. Pri tome se svet izvan može posmatrati kao niz od nekoliko krugova ređanih po visini ili dubini: svet u pesniku koji nije on nego njegova senka, svet izvan pesnikovog najbližeg kruga – njena porodica, svet izvan pesnikove najuže zajednice, ljudska zajednica i svet izvan ljudske zajednice – makrokosmos. Najčešće opevani i poetski najdovršeniji jeste odnos pesnika prema svetu, odnos pesničkog subjekta prema spoljnom svetu kao objektu. Kao objektu kome subjekt, grozničavo, teži da nametne elemente subjekta-sagovornika. Odnos prema makrokosmosu, razrešenje eshatoloških dilema, mnogo je ređe zastupljeno i više izvire iz mikrokosmičkih upitanosti, no iz makrokosmičkih eksplikacija. Tačnije rečeno, eshatološka problematika se uvek postavlja samo iz aspekta pesnikove subjektivne teskobnosti. U tom smislu možemo poeziju Duške Vrhovac smatrati poetizovanim razrešavanjima nekih egzistecijalističkih problema. Literarizovanje egzistecijalističkih dilemma koje su i kod poznatih filozofa egzistencijalista, davane u formi dramskoj, epskoj ili lirskoj.

Kako ostaviti traga, kako se zadržati u vremenu kada se isčili u prostoru, kad se nestane sa horizonta drugih? U svim pesmama sakupljenim u zbirci "San po san" najvažniji problem sa kojim se pesnikinja suočava jeste odnos prema drugom. Kako uspostaviti odnos sa Neja. Drugi je ogledalo subjekta, dokaz njegovog postojanja i njegove sinhronizovanosti sa Bićem. Egzistencija nije ništa drugo do otvaranje ka Nebiću ako nije koherentna sa zakonitostima postojanja, sa saobražavanjem Biću. Samo tako će se misao mikrokosmosa saobraziti sa zakonima makrokosmosa. Time se otkriva etička problematika koja čini jedan od unutrašnjih krugova ove poezije. Ispunjenje etičnosti, saobražavanje dobrom delanju, izdiže pojedinačne egzistencije na nivo opštosti. Pojedinačno dobro delanje jeste samoharmoniziranje, to je tačka iz koje se oblikuje svet utopije. Utopijska svest je kod Duške Vrhovac, izrazito razvijena. Ponekad se pojavljuje kao svest o subjektivnoj sreći ali, iz potrebe da se, uvek, odnosimo prema drugom, potreba za subjektivnom srećom se, automatski, pretvara u sliku o realizovanoj utopiji.

"Da smo stigli
kud smo se zaputili
da su nam molitve
senke bez obrisa
da smo srećni
što smo preživeli
ne bi pesma
sonet od zakvavljenog sna plela
već bi se nebesa
sama prostirala
i naša deca bila bi
pitoma jagnjad
a ne kurjaci
ne očnjaci
u sopstveno meso zariveni."

A kao paralelna tema temi o utopiji jeste odnos prema deci. Jer deca, u izvesnom smislu, jesu potencijalna utopija. Dečji likovi su opsesija njene poezije, čak i kada se izričito ne iskazuju. Dete je tačka u kojoj se začinju i rasčišćavaju egzistencijalne dileme. Čak i u situacijama kada bismo očekivali pad u sentimentalnost (recimo u pesmi "Kad umre dete") otkrivamo nadrastanje bola, njegovo preoblikovanje u susretu sa krajnjim, u smirenost koja je daleko od rezignacije. To je pre vitalističko razrešenje koje nalazimo još u ponašanju starozavetnog cara Davida koji je, dok mu je dete bolovalo, pokušavao da nađe izlaz u molitvi i plaču, no, kad je dete umrlo, on je odbacio bol kao stvar lišenu svakog smisla. Bol i egzistencijalna teskoba imaju smisla samo u toku trajanja krize, posle razrešenja, oni su besmisleni.

Pesnički iskazi Duške Vrhovac su odsečni i kratki. U njima, u samom tekstu, ne staje sve što pesnik želi da nam kaže. To željeno je izvan stihova, u kontekstu pesme. Na primer:

"vatrom praćena – vratih se sebi
kroz san – pobegoh od pauka
krunu mi strela nije skinula".

No baš takvi stihovi i daju neku posebnu draž ovim pesmama kao što nas i dorski stubovi, svojom jednostavnošću, podsećaju na harmoniju. Harmonija stihova Duške Vrhovac ogleda se u jasnoj preciznosti izmedju subjektivnog izvorišta i otelotvorene opštosti.

Đorđe J. Janić
(Pogovor knjizi SAN PO SAN, 1986.)
 

Nazad