Meridijani, broj 1-2, str. 27-30
Beograd, 1992.

RAZGOVOR S POVODOM

SVOJU SENKU U SEBI NOSIM

-Pesme Duške Vrhovac na engleskom jeziku-

Duška Vrhovac, pesnikinja i novinarka, pridružila se nedavno onom malom broju naših književnih stvaralaca čije se ime nalazi u katalogu Britanske biblioteke. Izdavačka kuća Forest Books iz Londona u svojoj ediciji savremene poezije "May we introduce..." ("Dozvolite da vam predstavimo..."), objavila je pod naslovom "I Wear My Shadow Inside Me" ("Svoju senku u sebi nosim") knjigu poezije Duške Vrhovac. U knjizi se nalaze 42 pesme, koje je iz zbirki "San po san" (Nova knjiga, 1986), "S dušom u telu" (Novo delo, 1987), "Godine bez leta" (Književne novine, 1988) i "Glas na pragu" (Grafos, 1990) odabrao i na engleski jezik preveo poznati engleski pesnik Ričard Berns. Predstavljajuću Dušku Vrhovac britanskim čitaocima Ričard Berns piše: "Pesma Duške Vrhovac često ima kvalitet medaljona: otvorite ga i naći ćete u njemu tajnu i sećanje. Na malom prostoru ona uspeva da uhvati i zadrži ne samo tren već i svekolike njegove odjeke. Mnoge njene pesme imaju naizgled laku konverzacionu formu, ali ona ima moć da to što liči na uglačani oblutak otvori i učini da kao klica naraste u duši, u svesti. Na srpskohrvatskom jeziku često pravi sopstvene kovanice i uživa u jakim sonornim i metaforičkim rezonancama svog maternjeg jezika."

- Vaša knjiga, kao jedna od pesama iz prve zbirke, nosi naslov "Svoju senku u sebi nosim". Čovek je zaista čitavo pozorište senki: košmari, snovi, neprestana treperenja podsvesti. Džojsovski unutarnji monolozi. Svakako da je taj "teatar senki" umetnikov beskrajni izvor inspiracije, ali i prokletstva. "U pesmu stavljam/ što u život ne stane", kažete. Da li se ove "senke" povremeno oslobađate u stvaranju, ili...?

- Pre nego što odgovorim na pitanje moram Vam reći da u skorije vreme nerado govorim i teško pišem, jer mi se čini da reči gube i snagu i značenje pred događajima koji se zbivaju i koji se, barem ovde u Srbiji, tiču svih nas, bez obzira na svekolike razlike među nama, od ličnih afiniteta do počitičkih i stranačkih opredeljenosti i naklonjenosti.

Do skora su, čini mi se, reči "Mene sve rane moga roda bole" zvučale pomalo preterano i patetično, a danas, evo, mene zaista sve rane moga roda bole, a boli me i mučno osećanje nemoći da se nešto pametno i dovoljno veliko učini, što bi sprečilo i okončalo paklene naume i činove. Da se sve ovo brže i bezbolnije okonča. Budući da spadam u one koji nisu verovali da će se na ovim prostorima opet ratovati (bila mi je verovatnija svaka druga mogućnost), utoliko mi je teže. Kako onda govoriti kada i kao pesnik, i kao ljudsko biće, prolazim sve skale raspoloženja: od potrebe da se naglas plače do one druge krajnosti, da se uzme puška... Zato pokušavam da budem tolerantna i da razumem većinu ljudi. Ne razumem samo one koji još uvek žive i govore kao da se sve ove strahote dešavaju negde veoma daleko i nekom sasvim drugom, i kao da je ono što svakodnevno gledamo na televizijskim ekranima samo loš i preteran film, koji ne moramo ni gledati, ako baš nećemo. A i takve susrećem svakodnevnno.

Da se vratimo Vašem pitanju. Stih "Svoju senku u sebi nosim" za naslov moje knjige odabrao je engleski izdavač. Meni se čini sasvim odgovarajućim, jer se pod taj naslov zaista mogu podvesti sve odabrane pesme, pa i neke druge. Taj stih je samo jedna nit koja se vidljivo ili nevidljivo provlači kroz svu poetsku pređu koju zaplićem i otplićem, lako ili s mukom, kako kada.

Ja zaista u "pesmu stavljam sve što u život ne stane". Kao osoba koja se opredelila da život živi, da u njemu učestvuje i iskušava mu vetrove i pute, da ne bude samo posmatrač i mirni sledbenik sudbonosnih utabanih staza, a imajući u vidu i ono što život jeste i ono što bi mogao da bude, rekla bih: sve ono što u korito života ne može da se slije, što vrtlozi te božanstvene reke izbace na obale ili upiju u dubine do kojih se običnom ronilačkom veštinom ne stiže - to je pesma. Ono što sam samo ja, što se ni u jednu postojeću sliku ni ram ne uklapa, ono što se svima čini poznato, ali ga niko tako ne imenuje – to je moja pesma.

Ja nisam postala pesnik zato što sam želela da pišem pesme. Želela sam da radim mnoge druge stvari: da učim, da pletem, da slikam, da sviram, da rađam decu, da upoznam široki i daleki svet i sve sam to pomalo i radila, ali – uvek pišući pesme. To znači da moje pesme nisu morale biti objavljene, ali morale su biti napisane. Moje pesme jure mene, a ne ja njih. Ja se samo sa rečima borim, sumnjajući često da li sam odabrala pravu, najbolju, najglasniju, svom glasu najsrodniju i najpriličniju.
Dakle, čovek jeste to što se vidi i čuje, ali je još više i stvarnije ono što drugi o njemu ne mogu da dokuče. Te unutarnje senke, suze koje su potekle s druge strane oka, unutra, osmeh koji se samo kroz oko iskrao, to se u pesmu pretače. Drukčije je samo sa pesmama posvećenim konkretnim pojavama i događajima. U njih ponekad pokušavam staviti i spoljnje znake prepoynatljivosti mesta i vremena.

- Osećaj mere u Vašoj poeziji, uzdržanosti i harmonije, izaziva kod čitaoca "poverenje i poziv na intimni dijalog". Međutim, Vaša muzika umetničkog tkanja, ipak, ima tamne, setne osnove. Kao da je sva u dvojnosti, u večnoj bici između svetlosti i senki. A platonovske čiste pralepote nema.

- Pralepota je u nama i samo zahvaljujući tome mi vodimo te večne bitke o kojima govorite, bitku između svetlosti i tame, dobra i zla, iako je tu svaka pobeda privremena i velika samo kao predah i priprema za novu borbu. Bilo bi mnogo lakše kada bi sa jedne strane bile sile zla, a sa druge moć dobra. Ali danas su, više nego ikada, sve sile rasute i izmešane, pa je pitanje izbora smrtnom čoveku utoliko teže. Zato ima toliko ljudi koji bi rađe duhove da uspavaju, da mirno hode po tlu koje se trese. To se može zvati i defetizmom, ali i nesposobnošću da se u svekolikom zamešateljstvu prepoznaju prava lica stvari i događaja i željom da se izbegne pogrešno postupanje, ako je to moguće. Ili je u putanju stvarna izgubljenost savremenog čoveka na našim prostorima.

Nema svetlih dubina niti ponora, a najjaču svetlost zovemo bljeskom od kojeg i svesno i nesvesno zaklanjamo oči. Seta u glasu pesnika je odraz želje da se makar svetlom rečju razbije tama misli i osećanja i predosećanja. Upoznajući mnoge ljude sa raznih strana sveta i pokušavajući da razmišljam bez predrasuda, ipak zaključujem da slovenska, a to znači i srpska, misao nije bistrija ni dalekosežnija, ali naša duša jeste drhtavija, nemir nam je svojstveniji i strasti su nam vrelije. Zato svi mi govorimo sami sa sobom, zato su naše najbolje knjige verovatno one koje su ostale nenapisane, najbolji političari oni koje nismo izabrali, najbolja deca ona koju smo po svetu rasuli. Vi poznajete i zapad i sever, živeli ste tamo. Uporedite: mi ne pijemo vikendom kada je najmanje štetno i društveno predviđeno već kada nas spopadne, a to je često baš onda kada nam je bistra glava najpotrebnija.

- Takođe se ističe Vaša čvrsta ukorenjenost u sopstveno iskustvo i svesnost, afirmisanje svog nasleđa, što je neizbežno nasleđe i svesnost naše savremene žene. Kako to izgleda biti žena stvaralac na ovim našim prostorima, ako joj još dodamo prošle i sadašnje "senke"?

- I naše nasleđe je u nama. Ja se ne osećam niti sam se ikada osećala bez korena, a svesnost mi kaže da je moje iskustvo samo delić iskustva mog naroda. Verovatno zbog takvog osećanja može se govoriti o ukorenjenosti, a potom i o afirmisanju nasleđa u mojoj poeziji. Međutim, ne bih kazala da je moje iskustvo i iskustvo naše (ni srpske ni jugoslovensake) savremene žene. Vraćam se prošlosti, prebiram sadašnjost, prizivam budućnost. Živim isuviše po sopstvenom nahođenju i opredelenjenima da bih bilo koga još, osim sebe, mogla da predstavljam.

Odgovor na drugi deo pitanja, kako izgleda biti žena stvaralac na ovim našim prostorima, imajući u vidu prošle i sadašnje "senke", u najsažetijem obliku možete naći u pesmi "Isidora" (posvećenoj Isidori Sekulić, jednoj od najumnijih žena ovog podneblja) u mojoj knjizi "Godine bez leta". Ne bih imala ništa posebno da dodam.

- Muzikalnost i slikovitost i ta tiha, mudra seta u Vašim stihovima doziva u sećanje Desanku Maksimović. Da li se u izvesnom smislu osećate njenim sledbenikom? Šta misliti o srpskoj poeziji danas? Već je neosporno da je srpaka proza, svojim najboljim delima, ušla u same vrhove evropske, pa i svetske književnosti.

- Desanka Maksimović je velika srpska pesnikinja. Samim tim svi savremeni srpski pesnici su, na izvestan način, i njeni sledbenici. O mojoj srodnosti sa Desankom Maksimović (njoj je odavno dovoljno i samo ime) možda je najtačnije napisao Miroslav Egerić. Na istom proplanku, pod istim suncem jahale smo Pegaza.
Šta mislim o srpskoj poeziji danas? Tačno je da je srpska proza prisutnija u svetu od srpske poezije, ali to ne znači da imamo bolje prozne pisce. Mislim da imamo više dobrih pesnika, posebno u srednjoj i mlađoj generaciji. Međutim, problem je u prevođenju. Mnogo je teže prevoditi poeziju. Prevođenje poezije je teže od pisanja poezije. To znam iz ličnog iskustva. Poeziju najbolje, ipak, prevode pesnici, a oni opet više vole da pišu svoje stihove nego da prevode tuđe. Osim toga, kao što pesnik samo od pisanja poezije ne može da živi, tako ni prevodilac poezije ne može da živi od prevođenja poezije. Sa prevođenjem proze je drugačije. Lakše je prepoznati knjigu koju će čitaoci drugog jezičkog područja prihvatiti, dobra knjiga se štampa u velikom tiražu, pa se i prevodiocu i izdavaču isplati. A svet je danas ipak najuslovljeniji raznim računima.

Teškoću sa prevođenjem poezije nekih naših značajnih pesnika na strane jezike predstavlja i njihovo negovanje lokalnih obeležja govora, vraćanje govoru nekog našeg kraja. Taj govor stranac, bez obzira na dobro poznavanje srpskog jezika, jedva može razumeti, a kamo li kao pesmu prevesti. Kako, na primer, Englez da prevede govor Bećkovićevih Rovaca? I Njegoša bi lakše preveo.
Zato je Ričard Berns, praveći izbor mojih pesama, birao pretežno one koje su mogle biti napisane na bilo kom mestu u svetu. Pesmama sa nacionalnim i lokalnim obeležjima treba posvetiti više truda, imati više znanja i pisati im dodatna objašnjenja. Sami naslovi "Na Oplencu", ili "Mileševskom anđelu" engleskom čitaocu, bez dodatnog objašnjenja, ne znače ništa.

To su, naravno, samo neki od razloga zbog kojih je naša poezija, koju smatram raznovrsnom i kvalitetnim, nedovoljno prisutna u svetu.

Danica Diković-Ćurguz

Duška Vrhovac

KAD UMRE DETE

Nikoli

Kada umre dete
suze su neumesne,
svaki vapaj i grč
suviše su glasni
za utrobu
u kojoj se gnezdilo.
Kad umre dete
zvezda ne padne
već uzleti više,
uzleti nepovratno,
na svom ukletom
zvezdanom putu.

*Pesma objavljena u New Orleans Review
 

Nazad