|
Duška Vrhovac: "Zalog"
"Teoretski bi bilo moguće - pisao je
Oldos Haksli u eseju "Oblast poezije" - praviti poeziju
od bilo čega što je ljudskom duhu pristupačno.
Nailazimo, međutim, na istorijsku činjenicu da se
najveći deo najbolje svetske poezije zadovoljavao vrlo
uskom oblašću. Pesnici su polagali pravo na veoma malu
pokrajinu našeg univerzuma." I mada nam se čini da
moderna poezija nezaustavljivo širi granice svoje male
pokrajine, naročito u decenijama na koje se nije mogla
odnositi ova Hakslijeva opaska, poezija ipak uglavnom
ostaje na svom primarnom i večnom terenu ("Smrt, ljubav,
religija, priroda; primarna osećanja i praizvorne lične
misterije", tako je njenu dominantnu oblast definisao
pomenuti Englez). Mislim da je ovaj paradoks vezan za
prirodu pojma slobode pre nego za ograničenost ili
konzervativizam pesnika. Apsolutna sloboda kojoj poezija
teži ima smisla samo unutar makar zamišljenih granica; u
bezgraničju ona postaje bespredmetna poput, recimo,
vazduha u univerzumu.
Bliži se četrdeset godina otkako peva Duška Vrhovac,
zadovoljavajući se malom pokrajinom pesničkog univerzuma
u hakslijevskom smislu reči, svodeći ga na našu i svoju
meru bez velikih zaokreta, grčevitih eksperimenata, buke
i besa, stavljajući u pesme "ono što u dah ne stane" ali
joj omogućava da duboko i intenzivno diše. Stoga Gojku
Antiću nije bilo lako ali ni odveć teško da iz njenog
opusa nedavno načini jedan reprezentativan, lični izbor,
koji, kako sam kaže, rado snosi punu odgovornost, te da
u obimnom i temeljnom predgovoru situira i vrednuje
poeziju i pesnikinju (Duška Vrhovac: "Izabrane i nove
pesme", "Prosveta", Beograd 2002). Ali je zato nakon
ovog valjano urađenog posla Antićevim kolegama teško
reći nešto novo i nepoznato o pevanju i mišljenju Duške
Vrhovac. Pesnikinjina nova knjiga "Zalog" puna je
potvrda Antićevog suda o mestu i ulozi Vrhovčeve u
savremenom srpskom pesništvu, kao i njegove
interpretacije značenja, duha i jezika ove poezije.
Da je Duška Vrhovac pesnik intime, skladatelj celine od
delova vlastitog života i iskustva, tanani posmatrač
sveta oko sebe i u sebi, te da je jednostavnost izraza -
do čega je najteže doći i što je po meni sinonim za
zrelost i mudrost - središnji stub njene poetike, sasvim
je izvesno i očigledno. Aksiomi se ne dokazuju, a ovo
jesu aksiomi Duškine poetike. Svaka jednostavnost, pa
tako i ona dosegnuta u književnom izražavanju, krije u
sebi opasnost po njenog tumača. Utisak da ove pesme
iskazuju sasvim poznata osećanja i svima blisku, lično
doživljenu i odbolovanu sliku sveta, stvara iluziju da
se u njima i nema šta tumačiti i rašta potezati
specifična kritička aparatura. U pitanju je zabluda koja
zapravo i ne dotiče pesnikinju, doslednu i autentičnu na
svom stvaralačkom putu, već njene čitaoce sklone
identifikaciji sa neponovljivim pesničkim subjektom i
kritičare koji predviđaju da jednostavnost nije početak
nego kraj svega, umeće dato samo onima koji su pronikli
u složenost sveta i čoveka.
Dušku Vrhovac karakteriše pesnička samosvest koja govori
o svesno odabranom putu, strpljivo građenom u saglasju
sa spoznavanjem i izgrađivanjem vlastite ličnosti. U
epistolarnoj pesmi posvećenoj kolegi po peru, Vrhovčeva
nepogrešivo ocenjuje da su njegove pesme "tamne, mrke i
duboke", "kao opomena za bolesti teške", dok svoje
definiše kao "modre, samotne i krotke", "među grubostima
kao nežne greške". Niti je previdela niti izbegavala
grubosti, zla i tamnu stranu čoveka i sveta Duška
Vrhovac, samo im je prilazila sa nežnošću i blagošću
koju je u sebi neuporedivo teže pronaći nego gorčinu i
kritičnost, a još teže sačuvati pod udarima smutnih i
ukletih vremena u kojima se izgubila svaka mera i sve
nalikuje na "ljudskom rukom vođeno zvezdano iskliznuće".
Duška Vrhovac se u poeziji i u životu opredelila za tih
put. Možda je on u našem podneblju svojstveniji
spisateljicama, ali ja ga prevashodno shvatam izrazom
karaktera i temperamenta a ne polne određenosti. Na tom
tihom putu sagovornici su joj svi oni koji su
egzistenciju, patnju, prolaznost prihvatili kao delo i
dar Tvorca, kao mogućnost ljubavi, radosti i dobrote
uprkos svemu. To je put na kojem se sleđenje uzora
radije zamenjuje duhovnim srodstvom i poštovanjem onih
koji su ga prešli sa sličnim odnosom prema sopstvenom
vremenu. U našoj tradiciji to je put od molitvenog
Jefimijinog tona, preko Isidorine službe, do Desankinog
traženja pomilovanja, put čiste i verujuće duše
utamničene u krhkost i prolaznost tela, u neizbežne mene
od mladalačkih zanosa do trenutka kada "mogu prestati
sva putovanja", kako glasi poslednji stih u knjizi
"Zalog".
VREME "POSLUŠNIH UČESNIKA"
"Zalog" je pomno i još jednom
svojevrsnom hronologijom komponovana zbirka pesama koja
višestruko korespondira sa prethodnim pesničkim knjigama
i doživljava se i sama po sebi, i u kontrapunktu s
njima, kao celina, kao roman u stihovima. "Roman" pune
svedenosti i sažetosti, primer i uzor poetike
minimalizma u jezičkom smislu, a istovremeno značenjske
zgusnutosti i obuhvatnosti. U četrdeset pesama brojanica
kao da je stao vaskoliki svet, neživi i živi, podzemni,
zemni i nadzemni, onaj koji je čoveku dao u vidu
urođenih slika. Nasuprot ovih ejdetskih, iskonskih i
večnih slika "Događa se", uronjen u javu, sadašnjost,
konkretne prizore, svakodnevicu jedinke koja ne pripada
nigde i nikome. Beskrajnim vidicima i zamamnim lepotama
urođenih slika oštro se suprotstavlja suženi vidik i
surovo parče realnosti u kojoj sve trešti, vonja,
nadire, ugrožava, obmanjuje i iritira. To je ovaj
zaošijani svet u kojem jedinka ne uspeva ni da se pomeri
iz epicentra a kamoli da pronađe zavetrinu i spas. To je
ovo vreme "poslušnih učesnika" u opštoj drami sveta,
vreme žrtava tehnologije i informacija, politike i
političara, nauke i "uboge i sluđene planetarne
površine". A onda se iz haosa i beznađa, principom
kontrasta pesnikinja u dva sledeća ciklusa vraća licu
svoje duše i svom duhovnom susedu Justinu Popoviću zbog
kojeg je i ne znajući za taj podatak ali naslućujući
mogućnost mira i kontinuiteta, "odahnula, skrasila se,
spustila sidro, okrenula ključ" u beogradskoj Zorinoj
ulici. A onda opet, u novom kontrapunktu, ciklusi "Haos
i krik", pa "Spomenik mom životu".
Završne pesme u knjizi svojevrstan su lirski "obračun"
sa vlastitom poetikom, preispitivanje i zatvaranje
kruga. Inicirala ih je, recimo, svest o postmodernim
strategijama, o multimedijalnosti i totalnoj umetnosti
prevodivoj na "udobnu površnost", o utapanju malih
jezika u englesko spelovanje, o vladavini globalnih
komunikacija gde konzumenti postaju stvaraoci a nijanse
gube značaj jer i onako samo komplikuju idealnu
komunikaciju između anonimnih autora. Ironija i
autoironija, vera u poeziju kao u zalog i neponovljiv
pečat i trag individualnog postojanja, i skepsa pred
dozvanim značenjem koje čini da ostalo izmakne i pobegne
pesma, smenjuju se u dramatičnom finalu. U pitanju nije
samozadovoljna igra autorke deset pesničkih knjiga već
iskren autopoetični monolog koji možda najavljuje i
drugačiju, oporiju Dušku Vrhovac spremnu na nova pitanja
sebi, društvu, Tvorcu, na nove oblike korišćenja i
istraživanja vlastite životne i pesničke slobode.
Onaj kome su pesme molitva, služba, zalog, kome je i
ćutanje pesma, i kada vam poveri da nema više vremena i
da "mogu prestati sva putovanja", najčešće peva do
isteka zadnjeg ovozemaljskog trena.
Ljiljana Šop
Nazad
|
