SVETLE SENKE KORENA

MLADA SRPSKA POEZIJA

Kao što u Rusiji mogu da se čuju paušalne ocene pojedinih kritičara da je doba perestrojke dalo još jedno "izgubljeno pokolenje", i u srpskoj književnosti ne manjkaju slične paušalne ocene. Takve ocene bi se, međutim, pre mogle primeniti na društveni život u celini nego na književnost i generaciju mladih stvaralaca koji upravo pokušavaju da osvoje i učvrste svoje mesto u srpskoj kulturi i književnosti.

Odazivajući se pozivu kolege Sergeja Ščeglova, čiji dugogodišnji rad na međusobnom upoznavanju i približavanju ruske (posebno sibirske) i srpske književnosti i kulture slobodno mogu nazvati svojevrsnom diplomatskom misijom, posle upoznavanja sa poezijom mladih sibirskih pesnika, zavirila sam malo dublje i u poeziju srpskih pesnika rođenih posle 1970. Bio je to višemesečni, nimalo lak, posao.

Uprkos materijalnoj oskudici, ali i zahvaljujući izvesnom spuštanju kriterijuma za štampanje knjiga (jer lični novac ili sponzor dovoljni su za štampanje, bez obzira na kvalitet i vrednost napisanog) u Srbiji izlazi pažnje vredan broj raznih, pa i književnih, časopisa i uopšte objavljuje se više nego što se čita. Zato sam, da bih mogla imati ikakav uvid u tom moru reči, morala da čitam brojne listove, časopise i objavljene kolektivne ili pojedinačne zbirke pesama raznih autora, kao i postojeće elektronske časopise. Ne žalim zbog toga jer sada, bez dvoumljenja, mogu da kažem da fama o darovitosti na ovom tlu nije preterana i da ove generacije, stasale u senci jednog bezočnog, skoro minulog rata, nisu izgubljene u književnom smislu. Naprotiv, veliki je broj darovitih mladih pesnika i pesnikinja, rođenih sedamdesetih i osamdesetih, koji već imaju ili upravo hrabro osvajaju svoje mesto u savremenoj srpskoj književnosti.

U njihovom stvaralaštvu prisutno je autentično osećanje vremena, savremenog društva i sveta, pa i ličnog doživljaja svega toga, kao i sopstvene intime. Autor ovih redova, nakon čitanja mnogih strana, veoma odgovorno uočava da u pesničkoj generaciji rođenoj posle 1970. zanimljiviju, snažniju i univerzalniju poeziju pišu žene. Međutim, u savremenoj srpskoj književnoj kritici malo je kritičara koji se ozbiljnije bave praćenjem i vrednovanjem pesništva mladih uopšte. Pre bi se moglo govoriti o hronološkom nego o kritičkom praćenju stvaralaštva mlađih autora.

Pesnici rođeni sedamdesetih, oni koji su bili svesni svedoci raspada zemlje u kojoj su se rodili, rata i posleratnih trauma, pišu dramatične stihove, nabijene emocijama, bilo da pevaju o ljubavi ili o domovini, tradiciji ili o teskobi i ugroženosti svega postojećeg. Njima, međutim, ne manjka širina pogleda, snaga iskaza, duhovitost, pa čak i ironični otklon kao psihološka odbrana. Oni ne robuju formi niti se opterećuju tradicijom, iako nije taško uočiti kojih poetika su baštinici. Žanrovska pripadnost i uticaj značajnih srpskih pesnika ne umanjuje njihovu samosvojnost i autentičnost.

Pesnici rođeni početkom osamdesetih imaju oporiji lirski senzibilitet i još su u početničkom traganju, te se uglavnom razlikuju po količini darovitosti i snazi iskaza. Njima je performans ili bilo koji javni književni nastup podjednako važan kao i štampanje stihova u časopisima ili knjizi ili reč književne kritike.

Još jedna pojava uočljiva je u mladoj srpskoj poeziji: ne mali broj onih koji objavljuju stihove na srpskom jeziku i u Srbiji žive u inostranstvu. Prilikom gotovo dvodecenijskog odliva mladih mozgova sa prostora bivše Jugoslavije, a posebno iz Srbije, otišao je i veliki broj onih koji pišu. Samo neki od njih počeli su da pišu i na jeziku zemlje u kojoj sada žive. Znatan broj tih mladih ljudi svoje radove pretežno objavljuje u elektronskoj periodici, koja zaslužuje pažnju koliko zbog pozitivnih toliko i zbog negativnih osobenosti.

Komercijalizacija književnosti i u Srbiji posebno pogađa mlade pesnike, jer se poetske knjige teže objavljuju (teže je naći sponzora) i manje prodaju od proznih. Ali, nije preterano kazati da Srbi vole poeziju. To se manje vidi po broju prodatih pesničkih knjiga, a više po brojnosti publike na pesničkim susretima i pesničkim večerima, koje se održavaju na raznim mestima i koje su često dobro posećene.

Mladi pesnici imaju prilike i da učestvuju na nekom od brojnih književnih i pesničkih susreta i festivala poezije, koji se održavaju u više gradova Srbije.

Devet pesnika koje sam za ovu priliku odabrala, a čije pesme su pred vama na ruskom jeziku u prevodu Sergeja Ščeglova, samo je jedan od mogućih izbora koji, nadam se, barem donekle pokazuje darovitost i autentičnost mlade generacije srpskih pesnika i bogatstvo, tematsku širinu i raznovrsnost njihovog stvaralaštva, koju kritičar Dušica Potić s pravom naziva raskošnim haosom višeglasja.

DUŠKA VRHOVAC

ANA RISTOVIĆ

Ana Ristović rođena je 5. 4. 1972. godine u Beogradu. Diplomirala je srpsku književnost sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Do sada je objavila zbirke poezije: "Snovidna voda" (1994.), "Uže od peska" (1997.), "Zabava za dokone kćeri" (1999.), "Život na razglednici" (2003.). Dobitnica je Brankove nagrade (1994.), za knjigu "Snovidna voda", nagrade Branko Miljković (2000.) i nagrade Sajma knjiga u Igalu za knjigu "Zabava za dokone kćeri", kao i nemačke nagrade Hubert Burda Preis (2005.) za mladu evropsku poeziju. Njene pesme prevođene su na engleski, nemački, slovenački, finski, švedski, bugarski, makedonski jezik, i zastupljene su u nekoliko domaćih i inostranih antologija. Bila je urednica revije za kulture Balcanis. Član je Srpskog književnog društva, Udruženja književnih prevodilaca Srbije i PEN centra Srbije. Živi u Beogradu.

PRVI LED

Spustiš grančicu, duneš u list,
otvoriš nečujna vrata za prigušeno svetlo
koje ne otkriva da li se to dan bliži kraju
ili se najavljuje jutarnja oluja:

tako se tvoj prst dotakne mog lica,
spusti niz čelo, proputuje nosnu autocestu,
pronađe zatvoren vulkan na bradi
i proveri toplinu tamnog ruba.

Spustiš grančicu, duneš u list,
ali list sklizne na jastuk
i vrata se otvore,
sa tihom škripom:

Oh, oprosti dragi, otkucava trideseta,
i počinjem da koristim
noćnu kremu, marke Afrodita –
moji večernji poljupci su masni,
a tvoji prsti klizaju se
i padaju po mom licu

kao nesigurni mali klizači
po prvi put
na još nesigurnijem prvom ledu
pod kojim se još uvek može nazreti
po koji zaboravljeni plovak
i po koja smela,
mada sitna riba.


OČAJNA RAZGLEDNICA

Na mene neće nalepiti markicu,
neće me poslati poštom.
Air mail otpada sa mene
kao moguće inostranstvo sa pasoša
koji putuje
samo u božju mater.

Jer ne nudim pejzaž
ni uokviren zalazak sunca
ni veštačke ruže u očekivanoj v(l)azi.

Prikazujem malo, gotovo ništa.
I nudim samo
predugačak, isuviše komplikovan,
i zahtevan tekst
na poleđini

razglednice, koju niko
ne bi stavio u džep.

Jer toliko reči nositi sa sobom
isto je što i nositi kamenje
od koga se ne gradi ni kuća
ni ečiji spomenik.

Vreme upotrebe
svešće me bar
na dobru reciklažu.

ANA SEFEROVIĆ

Ana Seferović rođena je 9. decembra 1976. godine u Beogradu, gde je diplomirala na Katedri za Orijentalistiku na Filološkom fakultetu. Pripada paralelnom ženskom svetu srpske poezije s kraja prošlog i početka ovog stoljeća.
Pesme su joj objavljene u časopisima: ProFemina, Letopis Matice Srpske, Književni magazin, Libra libera (Zagreb), Ha!Art (Poljska), LitKon (e-časopis), Treći trg (e-časopis), Apokalipsa (Slovenija), Pobocza (Poljska), Portret (Poljska)…
Objavila je knjige poezije: "Duboki kontinent" (2000.) i "Beskrajna zabava" (2004.), i jedna je od koautorki antologije "Diskurzivna tela poezije", nastale kao rezultat rada jedne pesničke radionice u okviru Ženske inicijative.
Učestvovala je na na mnogim književnim manifestacijama u zemlji i u inostranstvu.
Pesma "Ogledalo" uzeta je iz Anine prve zbirke.

VELIKO OGLEDALO

Jedemo
Ne odolevamo
Putenosti peciva
Njegovoj beloj toploj
Telesnosti
Ne možemo više
Stomak je ogroman naduven
Otrčimo do velikog ogledala
Skinemo se gole
Odmeravamo
Kako nam stoji bikini
Neko kaže:
Obožavam moju-tvoju
Bolest
Volim da se smejem
Dok razmenjujemo simptome
Premazujemo se kremom
Za sučanje zaštitni Faktor 36


JEDNA DOSADNA STVAR

Grebe me etiketa
Prišivena
Na reversu majice
Konfekcijski broj 14
65% poliester
35% akril
Ne prati
Proizvedeno u Rumuniji
Po italijanskoj
Licenci.

ALEKSANDAR ŠARANAC

Aleksandar Šaranac rođen je 1974. godine u Kragujevcu. Otac mu je Srbin, a majka Poljakinja. Objavio je knjige poezije "Aleja časovnika" (zajedno sa Nikolom Živanovićem), "Slovenske seni", "Preci govore" i "Device mudre i lude", kao i više knjiga prevoda sa poljskog. Priredio je "Srpsko-poljski most poezije". Dobitnik je više književnih nagrada. Poezija mu je prevođena na poljski, engleski, mađarski i španski jezik.

SOBA SA POGLEDOM NA...

1

Postoji soba zabranjene muzike. Po čitav dan, televizor emituje neme filmove. Starinski gramofon sa trubom služi kao izuzetno efektivna sprava za mučenje. Ne znam ni ko je, ni kada zabranio zvuk. Ipak, nikako se ne usuđujem da prekršim ovaj tabu.

2

Postoji soba sa pogledom na sopstvenu unutrašnjost. Na stvaranje sveta u toku. Ili je to, možda eksperiment profesora Frankenštajna. U svakom slučaju, romantika ogoljena do krvi. Na eksperimentalnom stolu leži model jedne žene koju poznajem mada je nikada nisam sreo. Delovi njenog tela pokupljeni su kao iz grobova sa lica devojaka koje sam juče video na ulici. Ponekad mi se čini da je i sama ulica deo sobe, jer automobili jure kolovozom u savršenoj tišini.

3

Tišina je tako puna da, i ako ne vidim nikoga, mogu u njoj da osetim prisustvo drugih ljudi. Ljudi izgubljenog pogleda koji s leva na desno luta po mojoj intimi, po mojim uzaludnim naporima da stvorim za sebe srodnu dušu i telo. Svaki takav pogled boli me i muči. Uskoro će postati neizdrživo - otvoriću usta, i neka provrišti papir.


U ŠUMI

(Ekspresionistička šetnja 1)

Česma.

Čovek je umro,
Neko ga je voleo

Vitke šake
Izlomljene plavetnilom.

Ruke se pružaju
Izmedju svetova.

I usne,
Nesvesni poljubac.

Ljubomoran sam,
Ali ćutim.

IVANA VELIMIRAC

Ivana Velimirac rođena je 1976. godine u Beogradu. Diplomirala je na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta. Piše na granicama žanrova. Prevodi sa francuskog i engleskog jezika. Za knjigu pesama "Drevni dečak" dobila je Brankovu nagradu (2003.). Trenutno se nalazi na doktorskim studijama na Sorboni, u Parizu, gde izučava Mantenja.

DUŽNOSTI HESPERIDA

Raspalo se na ostrva kopno Hesperida,
u plutajućem arhipelagu,
dužnosti Hesperida
kao čuvarki i kao čuvanih,
u zraku su oblikovan plod,
podoban onom koji se oko njega obavija,
podoban obliku obuhvatajućeg i čuvanog,
traži oblikovanje čuvara,
uvežbavanjem veštine u zraku
blažiti granice nevidljivog,
iz redova svakodnevnih žena sa tajnim talentima
nepodmlađivanih svojim porodom
gledajući smrt i rasplodnju, u obliku izlivene i zaključane

u zraku oblikovati plod i biti čuvar njegovih senki u vetru,
blažiti granice nevidljivog rubom stvarnosti i opredmećenja,
opredmećenja na spojevima mnogih stvarnosti,
zatočenice čuvarnosti,
čuvarke koje postaju čuvane,
izrastajući iz jednog sna u naredni,
u narednom se već pokriva,
neviđeni dečak Hesperida, skriveni plod.


SA POLIFEMOVOG OSTRVA

Trostruko,
isprepleteno biće,
starinski ostrvski mit.
Pećine čiji su prilazi neprohodni
između visova od soli i voda,
pod divljom lozom.
Zaboravljajući se u telesnim moćima
oni koji nisu ovladali ljudskim umešnostima,
lukavstvima ukrotitelja prirode i sebe,
lepih lažljivaca,
sa tri strane koje okuplja
jedna rana,
put grožđanog soka,
saznavanjem mogućeg kroz metamorfoze i
neodmerenošću gubitka prema svom pronalaženju,
nemogućnošću približavanja i odmeravanja pri suočenju.
Šaljući poljubac kroz list loze
nazubljuju sećanje nalik na njegov rub,
bleđu poleđinu,
svetliju senku,
skriveniju ranjivost
pod pitomijim suncem
gde se, prožeta nervaturom,
unutrašnjost predaje krhkoj spoljašnosti
što povezuje dlan i list,
život bršljana i njegove stene.

Usniće razboj Polifem,
usniće ga u iskopanom oku.

VESNA EGERIĆ

Vesna Egerić rođena je u Trsteniku 12. jula 1970. godine. Gimnaziju je završila u Sremskim Karlovcima, a Filozofski fakultet, odsek za engleski jezik i književnost, u Novom Sadu. Na istom fakultetu završila je postdiplomske studije i magistrirala sa temom Šekspirove drame u kritici Milana Bogdanovića. Piše pesme, pripovetke i drame i prevodi (uglavnom poeziju) sa engleskog jezika. Objavila je knjige pesama: "Pesme sa jezera" (1995.), "Azur i zlato", (2002.), "Sunčeve kočije", (2004.), "Svadba u Kani", (2006.) i "Slovenske slike", (2006.) i knjige pripovedaka "O svemu što te čeka" (1987.), "U dalekom tamnom ogledalu", (1994.), "Bajron u Veneciji", (2001.) i "Svileni veo", (2005.). Živi i radi u Novom Sadu.

MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE

Svud širi se
sveti mir
dok mrak pada
na manastir.

Sred ratnog meteža
i časa gluva,
znam da Bog svoje
stado čuva.

Huk talasa smiri se
i bi mi veselje
još pre no što začuh
Tvoj glas utešni,
u zlato uvezah ovo Jevanđelje
ja, Grigorije, dijak grešni.


U TEBI, BOŽE, SVE POSTOJI

Sve što svetluca,
sve zlatno što pada,
sve što mirisom i zvukom boji,
sve što se bori i sve što strada,
u Tebi, Bože, sve postoji.

Riblje pege, pauna čari,
sve što mi dušu ikada tače
i što je jutarnjom svetlošću zari,
i svako ko na suncu plače,

svako ko želi da ikada se
u izabrane Tvoje broji,
pa peva svom snagom grudi svoji`,
u Tebi, Bože, sve postoji.

Kita bosilja je ljudska duša,
miriše kad je surovo zgaze,
i ona želi Tebe da sluša,
uske su, Gospode, Tvoje staze,

kroz stalni oganj ona prolazi,
zato te moli da se ne boji,
jer Ti si naš i mi smo Tvoji,
u Tebi,Bože, sve postoji.

(Iz zbirke "Svadba u Kani", Novi Sad, 2006.)

DANIJELA KAMBASKOVIĆ SAWERS

Da nijela Kambasković Sawers rođena je u Beogradu 1971. godine. Diplomirala je i magistrirala na katedri za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Doktorant je univerziteta Macquarie u Sdneju, gde kao stipendista radi na tezi iz oblasti sonetnih venaca italijanske i engleske renesanse.
Pesme, pripovetke, prevode poezije, književne studije i kritiku objavljivala je u časopisima Književne novine, Književni list, Mostovi, Teatron, Ludus i Treći Trg, New South Wales Law Journal i Masthead (Sydney), The Wolf Poetry Magazine (London) i Renaissance Studies (Oxford)…Z birku pesama Atlantida objavila je 2006. godine u Kraljevu. Trenutno živi u Ženevi.

Danteov grob, Ravenna

RAZGOVOR

Ciao Dante
gledaš me sa zida
niz šiljat nos
ispod kapice i lovorika
deluješ pitomo
čovek bi se mogao prevariti
da nije onih
paklenih plesova iz tvoje glave
što takvu su nelagodu uterali
u kosti tvojim Firentincima
da se nije mogla isterati
ni prevrtanjem očiju
doživotno izgnanstvo bilo je jedino rešenje
istina, kosti su ti dugo ležale neobeležene
ali, evo, samo par stotina godina strpljenja
i Firenca plaća ulje
za tvoje kandilo
sve se na kraju reši
molim te budi milostiv
imaj razumevanja
za ljudsku brzinu poimanja
i ne pravi neprijateljima scene
na onom svetu

Petrarkina kuća, Arqua

DE VITA SEDENTARIA

tvoja izrezbarena stolica od orahovine
mada naoko neudobna
vrlo je fotogenična
za svoje godine
moja ergonomska
kompjuterska
sa tapaciranim sedištem
za sedamsto godina
biće već sigurno
poprilično ofucana

BRANIMIR BOJIĆ

Branimir Bojić rođen je 1983. godine u Zrenjaninu. Gimnaziju je završio u Novom Sadu. Studira opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Pesme je bjavljivao u "Književnim novinama", u "Zlatnoj gredi i u "Limskim književnim novinama". Kaže da je u Srbiji teško biti mlad i veruje da poeziju ne treba gledati kroz godine autora jer je prava poezija bezvremena, transcedentna i teži univerzalnosti.
Za svoju prvu zbirku "Postapokaliptički orgazam" dobio je (2003. godine) dve prestižne nagrade za mlade autore: Mtićev šal i Brankovu nagradu. Kričari su ocenili da je "u pitanju poezija izuzetne zrelosti, visoke svesti, koja sintetiše dinamizam jezika, njegovu evokativnost, preobražavalačku moć i mimikriju".
Živi u Novom sadu i član je Društva književnika Vojvodine.

KOSMONAUT

Zabranjeno je unošenje
Staklenih predmeta
Kabastih stvari
I drugih neprimerenih predmeta i stvari

* * *
Kada je Mao rekao
Možda
Revolucija se popela na
451 F°
Nismo se kajali
Učili smo jedno po jedno
Devet milijardi imena božjih
Naizust
I čekali
Da nam se neko
Jednim od tih imena
Obrati


DUŠE UDIŠU MIRIS U HADU

Rano iznuđivanje
Budi otekline atoma
Koji još nisu dezertitali
Biti fašista ili republikanac
Nije bilo dovoljno
U Carigradu
1204.
Nuklearne sile
prvoodvojene
Pre postanka pogleda
Bile su ruke
Čvornovatim prstima
Neki starac u Bronksu
Kuca istoriju
Novog sveta...

JAN KRASNI
rodjen je godine 1984. u Beogradu, gde studira nemački jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Pise poeziju i prozu i bavi se muzičkom kritikom, pozorištem i prevođenjem.
Do sada je svoje radove objavljivao u Politici, Suglasniku, Znaku i Hajdelberškim novinama.
Od 2006. urednik je u časopisima Znak i Suglasnik.
2005. radio kao asistent režije i dramaturg na jednom pozorišnom i na jednom filmskom projektu, a 2006. na scenariju i režiji sopstvenog filma "Vokaliza" (u postprodukciji).
Od 2006. urednik je u časopisima Znak i Suglasnik.

Reči koje je Federiko možda uputio Đulijeti*

Naravno da volim te ogromne dojke,
pogled žene odozgo,
rukama neobuhvatne strukove,
noge duže od mene...
Draga, naravno
da ženskaroš kao ja
ne može belasanje svog tog mesa
da ne isprati bez osmeha
i da se ne ukruti sav
ko mačoru rep

Klovnu moj melanholični,
vidiš li da sam te oženio
jer ti upravo
takva nisi

* Federiko Felini i njegova supruga Đulijeta


Tri strofe sa tragičnim završecima

Jednog dana jedan pesnik
sreo je pesmu
odmah je zaprosio
i dobio korpu
ona se udala za nekog grubijana
s puno para
i novim vozilom
pesnik je prešao na prozu
dobio Nobelovu nagradu
i stekao političke veze
i oterao i pesmu i njenog dragog
u zaborav

Jedan drugi pesnik
je isto tako
sreo svoju pesmu
i poučen iskustvom
svog prethodnika
istog trena
je snažno udario
i otišao
postao je ekonomista
i umro nesrećan

Treći pesnik
video je pesmu da dolazi
i brzo pobegao na drugu stranu
ali ga je pesma primetila
i posle duže jurnjave
uhvatila
i opet
unesrećila

(Na ruski preveo Sergej Ščeglov)

("ДЕНЬ и НОЧЬ" Литературный журнал
для семейного чтения (c) N 11-12 2006г.)

magazines.russ.ru/din/2006/11/pism23.html
 

Nazad